Dragoljub Zamurović: Fotografija počinje tamo gde pogled postaje ličan
- Dejan Stefani
- 5 hours ago
- 9 min read
Postoje autori čiji rad ne zahteva predstavljanje - dovoljno je da vidite fotografiju i već znate ko stoji iza nje. Njihov stil nije rezultat svesne odluke, već dugogodišnjeg iskustva, intuicije i načina na koji posmatraju svet.
Jedan od takvih autora je i Dragoljub Zamurović - fotograf čija karijera traje više od četiri decenije i koji spada među najznačajnija imena domaće i regionalne fotografije. Kao dugogodišnji saradnik jedne od najuticajnijih svetskih foto-agencija, Gamma Presse Images, Zamurović je tokom više od 25 godina rada imao priliku da njegove fotografije budu objavljivane u preko dve stotine najvažnijih svetskih magazina na svim kontinentima. Njegov rad obuhvata širok spektar tema - od reportažne fotografije i društvenih fenomena, do autorskih projekata i foto-monografija, među kojima se posebno izdvajaju izdanja posvećena pejzažima i prostoru Balkana.
Tokom karijere radio je u različitim produkcionim uslovima i koristio sve dostupne platforme - od analognog filma do savremenih digitalnih sistema, kao i snimanja iz aviona, helikoptera i drugih letelica, mnogo pre nego što su dronovi postali dostupni široj publici. Iako nikada nije insistirao na nagradama kao meri uspeha, njegov rad je kroz decenije stekao prepoznatljiv autorski pečat i međunarodno priznanje. Upravo zato je posebno zanimljivo što danas, nakon toliko godina iskustva, sve češće koristi dron - ne kao novu fazu, već kao prirodan nastavak svog dugogodišnjeg istraživanja perspektive iz vazduha.
Ipak, ono što njegov rad čini posebno zanimljivim danas jeste činjenica da, nakon decenija fotografisanja sa zemlje i iz različitih letelica, sve više koristi dron kao alat. Ne da bi promenio svoj način rada - već da bi ga dodatno proširio.
U razgovoru za Dronografiju, Zamurović govori o počecima, filozofiji fotografije i o tome zašto je pogled iz vazduha za njega oduvek bio prirodan.
Fotografija kao otkriće, a ne izbor
Njegov put nije počeo kamerom, već crtežom. Još kao dečak bio je posvećen crtanju i traganju za reprodukcijama umetničkih dela. U vremenu bez interneta i lake dostupnosti vizuelnog sadržaja, takve stvari su se nalazile retko i sa velikim trudom.
Prelomni trenutak dogodio se u jednoj antikvarnici, gde je pronašao primerke časopisa LIFE. U jednom od njih nalazila se reprodukcija Rubensove slike: "Venera pred ogledalom" koja ga je privukla do te mere da je kupio sve primerke tog broja, potrošivši ceo džeparac. Ali ono što je usledilo bilo je mnogo važnije. Listajući časopis, u potrazi za još reprodukcija, otkrio je fotografiju - i shvatio da ona nije samo beleženje stvarnosti, već sredstvo interpretacije.
Taj trenutak, kako sam kaže, odredio je njegov dalji put.
Filmski ulazak u svetsku fotografiju
Jedan od ključnih trenutaka njegove karijere deluje gotovo kao scena iz filma - ali iza te „slučajnosti“ stajala je jasna odluka, iskustvo i spremnost da rizikuje. Vođen prethodnim radom na reportažama, među kojima se izdvajala priča iz predolimpijskog Sarajeva, Zamurović odlazi u Pariz sa konkretnom idejom - da ponudi svoju foto-priču o Romima jednom od značajnih evropskih magazina. Vrata mu se otvaraju u redakciji časopisa L’Express, gde urednik fotografije prepoznaje kvalitet i odlučuje da objavi veliku reportažu na čak šest strana.
Međutim, ono što je usledilo bilo je još važnije od same objave. Urednik mu daje savet koji će u potpunosti promeniti tok njegove karijere - da prestane da obilazi redakcije i da se obrati foto-agenciji koja može da distribuira njegov rad širom sveta. Taj savet ga vodi do jedne od najuticajnijih agencija tog vremena, Gamma Presse Images.
Bez prethodne najave, sa slajdovima u rukama, pojavljuje se na vratima agencije. Igrom slučaja, umesto kod nekog od urednika, ulazi direktno u kancelariju direktora. U trenutku kada je ušao, direktor je bio usred telefonskog razgovora sa saradnikom u Australiji, ali mu je ipak dao znak da pokaže fotografije. Dok je istovremeno razgovarao i pregledao njegov rad, u jednom trenutku prekida poziv, podiže pogled i postavlja kratko pitanje - da li je on autor fotografija? Kada je dobio potvrdan odgovor, usledila je rečenica koja će obeležiti njegovu karijeru:
„Fotografije su izvrsne. Bilo bi nam drago da postanete naš saradnik.“
Tako je započela saradnja koja će trajati više od 25 godina i otvoriti vrata globalnoj sceni.
Prva reportaža koju je agencija distribuirala bila je priča iz Međugorja, objavljena u jednom indonežanskom časopisu - što je bio tek početak puta na kojem će njegove fotografije stići do više od dve stotine najznačajnijih svetskih magazina.
Gledano iz današnje perspektive, taj trenutak ulaska u kancelariju direktora Gamme nije bio samo srećna okolnost, već presek talenta, hrabrosti i spremnosti da se prepozna prava prilika.
Fotografija između dokumenta i umetnosti
Iako je veći deo karijere proveo kao foto-reporter, Zamurović nikada nije fotografiju posmatrao isključivo kao dokument.
„Ja sebe i danas doživljavam kao slikara - samo što umesto četkice koristim foto-aparat.“
Za njega, fotografija nije samo beleženje stvarnosti, već proces u kojem se realnost prevodi u sliku sa sopstvenom likovnom i emocionalnom vrednošću. Kako se njegov rad razvijao, tako se menjalo i njegovo viđenje fotografije. Dokument je postajao polazna tačka, ali ne i cilj. Ono što fotografiju čini trajnom jeste autorski pogled - način na koji fotograf bira, kadrira i interpretira svet. Danas, kako kaže, granica između umetničke i dokumentarne fotografije praktično ne postoji.
Pogled iz vazduha pre dronova
Za publiku Dronografije, jedan od najvažnijih delova ovog razgovora jeste činjenica da Zamurović nije „otkrio“ vazdušnu fotografiju kroz dronove. Naprotiv - on joj se vraća.
Još od početaka profesionalne karijere bio je fasciniran pogledom odozgo. Fotografisao je iz aviona, helikoptera, motornih zmajeva, žirokoptera, pa čak i iz balona. Ta potreba da prostor sagleda iz visine bila je toliko izražena da je, radeći na monografiji Crne Gore, postavio uslov da mu se omogući oko 30 sati letenja helikopterom. Dron je, u tom smislu, samo logičan nastavak.
„Dron za mene nije promenio način razmišljanja - samo mi je omogućio da slobodno biram tačku gledišta u prostoru.“
Dron kao alat koji menja način gledanja
Jedan od najzanimljivijih delova razgovora odnosi se na način na koji perspektiva iz vazduha utiče na samu strukturu fotografije. Zamurović ukazuje na problem koji mnogi fotografi intuitivno osećaju, ali retko artikulišu - nebo kao slab element kompozicije. U našim krajevima, kako kaže, nebo je često bezizražajno, bez oblaka i dinamike, što otežava izgradnju snažnog kadra. Međutim, kada se kamera podigne, fokus se pomera.
„Snimanjem odozgo, taj problem praktično nestaje. Kadar se okreće ka zemlji i tada sve ono što je sa zemlje delovalo haotično počinje da se organizuje u jasne forme, ritmove i strukture.“
U tom trenutku, prostor prestaje da bude samo pejzaž - postaje kompozicija. Zbog toga smatra da dron fotografiju približava slikarstvu više nego bilo koja druga tehnika.
Tehnika u službi ideje
Iako koristi savremenu opremu, Zamurović vrlo jasno postavlja granicu između tehnike i suštine fotografije - i ta granica, u njegovom slučaju, nikada nije bila nejasna. Trenutno fotografiše koristeći DJI Mavic 4 Pro, model koji mu, kako kaže, konačno omogućava ono što mu je godinama nedostajalo u radu iz vazduha - fleksibilnost u izboru žižne daljine i preciznu kontrolu kadra.
Za razliku od ranijih generacija dronova koje su bile ograničene na širokougaone objektive, ovaj sistem donosi tri različite perspektive u jednom uređaju. Širokougaoni objektiv od 28 mm koristi za opšte kadrove i situacije u kojima želi da obuhvati širi kontekst scene, dok objektiv od 70 mm dolazi do izražaja kada je potrebno izdvojiti određeni segment prostora.
Međutim, ključ njegovog rada nalazi se u trećem objektivu - teleobjektivu od 168 mm.
Upravo ta žižna daljina omogućava mu da prostor sagleda na način koji je bliži njegovom dugogodišnjem fotografskom senzibilitetu. Umesto klasičnog „širenja“ scene, teleobjektiv uvodi kompresiju - sabija planove, približava elemente i stvara odnose koji iz perspektive sa zemlje često nisu vidljivi.
Na taj način, realnost počinje da gubi svoju doslovnost i prelazi u likovnu strukturu. Linije, oblici i teksture postaju dominantni elementi, a fotografija dobija gotovo apstraktan karakter - nešto što je, kako sam naglašava, oduvek tražio u svom radu. Ipak, bez obzira na tehničke mogućnosti koje savremeni dronovi nude, Zamurović ostaje dosledan jednom principu:
"Tehnika je uvek u službi ideje, nikada njen nosilac."
Senzor, dinamika, rezolucija - sve su to važni elementi koji mogu unaprediti finalni rezultat, ali ne mogu zameniti ono što je suština fotografije. Bez jasne kompozicije, odnosa elemenata i unutrašnje logike kadra, ni najnaprednija oprema ne može da napravi dobru fotografiju.
S druge strane, kako ističe, snažna kompozicija može da iznese i tehnički skromniji snimak.
Upravo u tom odnosu između tehnologije i autorskog pogleda nalazi se njegova filozofija rada - gde alat omogućava, ali autor odlučuje.
Najveći izazov savremene dron fotografije
Zanimljivo je da najveći izazovi u radu sa dronovima danas nisu tehnički. Naprotiv.
„Najveći izazovi sa kojima se susrećem nisu tehničke prirode, već administrativne.“ Proces dobijanja dozvola, ograničenja i nejasne procedure često otežavaju rad više nego sama tehnologija.
U jednom trenutku, kako kaže, snimanje iz vazduha bilo je čak jednostavnije nego danas.
„Danas, najveći izazov nije kako napraviti fotografiju - već kako doći u situaciju da je uopšte možete snimiti.“
Kada ideja postane fotografija
Jedna od najupečatljivijih priča iz njegove karijere vodi nas u Istru, početkom osamdesetih godina.
Tokom rada na reportaži u naturističkom kampu, došao je na ideju da scenu fotografiše iz vazduha. Uz pomoć pilota i improvizaciju sa foto-aparatom montiranim na krilo aviona Antonov An-2, nastala je fotografija koja mu je ostala u trajnom sećanju.
To je bio trenutak u kojem su se ideja, hrabrost i okolnosti spojili u jedinstveno iskustvo - ono što često čini razliku između dobre i nezaboravne fotografije.
Budućnost: tehnologija za sve, vizija za retke
Govoreći o budućnosti, Zamurović ne sumnja da će dron fotografija postajati sve dostupnija - i tehnički i finansijski. Ono što je donedavno bilo rezervisano za profesionalce sa ozbiljnom opremom i pristupom letelicama, danas je dostupno gotovo svakome ko ima želju da se okuša u snimanju iz vazduha. Taj proces demokratizacije već je vidljiv.
Dronovi su ušli u svakodnevnu upotrebu, postali su deo filmske industrije, marketinga, medija, ali i lične fotografije. Perspektiva iz vazduha više nije egzotika - ona postaje standardni deo vizuelnog jezika savremenog sveta. Sve više ljudi ne samo da ima pristup toj perspektivi, već je i intuitivno razume. Ali upravo u toj dostupnosti Zamurović vidi i novi izazov.
Kako tehnologija postaje sve pristupačnija, oprema prestaje da bude faktor koji pravi razliku. Kvalitet senzora, stabilizacija, autonomne funkcije - sve to postaje podrazumevano. Granica ulaska u svet dron fotografije spušta se gotovo do minimuma. U takvom okruženju, ono što ostaje kao jedini pravi diferencijator jeste autor.
Njegov pogled, iskustvo, sposobnost da prepozna kadar i da u svakodnevnom prizoru pronađe nešto što drugi ne vide.
„Na kraju, neće biti važno ko ima najbolji dron - već ko ima najjasniju viziju.“
Upravo ta vizija postaje ključna u vremenu hiperprodukcije slika. Kada svi mogu da snime, retki su oni koji mogu da vide. Razlika između fotografije koja se brzo zaboravlja i one koja ostaje ne leži u rezoluciji ili opremi, već u načinu na koji je kadar osmišljen i doživljen.
Zamurović veruje da će se dron fotografija u narednim godinama sve više udaljavati od pukog dokumentovanja prostora i kretati ka vizuelnoj interpretaciji - ka umetnosti.
Perspektiva iz vazduha, koja je nekada bila tehnički izazov, sada postaje kreativni prostor u kojem autor ima potpunu slobodu da oblikuje sliku. Istovremeno, menja se i način na koji mi kao posmatrači doživljavamo svet. Počinjemo da prostor sagledavamo ne samo kao mesto kroz koje se krećemo, već kao strukturu — kao mrežu odnosa, linija i formi. Kao mapu, ali i kao sliku. Dron fotografija nas uči da gledamo drugačije, da prepoznajemo obrasce i kompozicije tamo gde smo ranije videli samo pejzaž. U tom smislu, njen uticaj prevazilazi samu fotografiju. Ona menja način gledanja. A upravo u tom prostoru, između tehnologije koja je dostupna svima i vizije koja pripada retkima, nastaje nova vrednost - ona koja će određivati budućnost fotografije.
Fotografija kao način gledanja
Na kraju, ono što ostaje kao najvažnija poruka ovog razgovora jeste da fotografija nikada nije bila, niti će biti, stvar tehnike. Ni danas, u eri dronova, kada je tehnologija dostupnija nego ikada ranije. Jer, kako Zamurović kroz čitav svoj rad jasno pokazuje, alat se menja - ali pogled ostaje.
Fotografija je, pre svega, način gledanja.
Način na koji posmatramo svet, biramo kadar, prepoznajemo odnose između oblika, svetla i trenutka. To je proces koji počinje mnogo pre nego što pritisnemo okidač i koji ne zavisi od toga da li u rukama držimo analogni aparat, digitalnu kameru ili upravljamo dronom. U tom smislu, dron ne predstavlja revoluciju u suštini fotografije, već u njenim mogućnostima. On je omogućio da se pogled podigne, da se prostor sagleda iz perspektive koja je nekada bila teško dostupna ili rezervisana za retke. Dao je slobodu kretanja i izbora tačke gledišta kakva ranije nije postojala.
Bez autorskog pogleda, bez ideje i bez sposobnosti da se u svakodnevnom prizoru prepozna nešto više - ni najnapredniji dron ne može da napravi fotografiju koja ima vrednost. Sa druge strane, upravo ta nova visina otvara prostor za drugačije razmišljanje.
Iz vazduha, svet prestaje da bude skup pojedinačnih objekata i počinje da funkcioniše kao celina - kao struktura, ritam, kompozicija. Granica između dokumenta i umetnosti dodatno se briše, a fotografija sve više prelazi u domen vizuelne interpretacije. Zamurović u tom prostoru ne vidi prekid sa onim što je radio decenijama, već kontinuitet.
Dron nije promenio njegov način razmišljanja - samo ga je oslobodio ograničenja. Omogućio mu je da ono što je nekada tražio kroz avione, helikoptere i druge letelice, danas ostvaruje jednostavnije, preciznije i svakodnevno. I upravo tu, između zemlje i visine, između tehnologije i vizije, između onoga što je dostupno svima i onoga što je svojstveno samo autoru, nastaje fotografija koja traje. Ne kao rezultat opreme, već kao posledica pogleda.
Comments